Сива чува сопствено време. Угурана близу либијске границе на крајњем западном ободу египатске пустиње, ова оаза је лежала толико далеко изван домашаја Каира да се до ње, све док асфалтни пут није стигао 1980-их, долазило углавном камилом — и изолација се види на најлепши начин. Људи овде прво говоре сивски, берберски језик, а не арапски; жене ткају млађино сребро и вез по узорцима старијим од националне државе; а цела зелена котлина палми датула и маслињака лебди у мору песка, окружена сланим језерима која под сунцем светлуцају попут просуте живе.

Оаза носи своју историју у непеченој цигли. Тврђава Шали уздиже се из средишта града, лавиринт кершефа — соли и блата — из тринаестог века, који се с сваком ретком кишом помало топи и још увек изгледа као пешчани замак који су напустили дивови. Напољу у Агурмију стоји Храм Амоновог пророчишта, где је 331. године пре нове ере Александар Велики дошао да буде потврђен као син бога; до њега се можете попети ради истог дугог погледа који је и он имао. У близини, у стени исклесане гробнице Гебел ел-Маута — Брда мртвих — чувају своје осликане таванице, а извором храњени базен познат као Клеопатрино купатило још увек кључа хладан и бистар.

Вечери припадају води и тишини. Мештани и путници одлазе на острво Фатнас, рт оивичен палмама на сланом језеру, да гледају како сунце тоне и површина постаје ружичаста и златна. Вечера је можда споро кувана јагњетина с датулама код Abdua, постојаног места деценијама, или мирнији сто у Albabenshalu угнежденом у старе тврђавске зидове. Останите довољно дуго и ритам вам уђе под кожу — позив на молитву преко палми, магарећа кола, хиперслана језера у којима плутате попут плуте, и извесност да тамо иза лампама осветљене непечене цигле Adrère Amellala Велико пешчано море наставља стотинама празних миља.