Ел Фајум је најлакши бег из Каира који и даље делује као друга земља. Једва 90 минута југозападно од престонице, то није права оаза већ пространа природна депресија коју наводњава канал из Нила — зелена чинија шећерне трске, воћњака и трском оивичених језера спуштена у пустињу. Контраст обавља посао: једног тренутка сте на прашњавом аутопуту, следећег међу долапима и птичјим светом, са смеђим литицама Сахаре које се уздижу на ободима обрадивог земљишта и светлом које омекшава над водом.

Предео крије нека од најчуднијих блага Египта. Сат вожње преко песка лежи Вади ел Хитан, Долина китова — локалитет под заштитом УНЕСКО-а где скамењени костури примитивних китова леже полуоткривени на пустињском тлу, доказ да је овај океан дина некада био дословни океан. Ближе се двоструке каскаде водопада Вади ел Рајан изливају између два пустињска језера, а грчко-римске рушевине Каранис стоје као стражар у Ком Аушиму. Затим ту је и село Тунис на обали језера Карун, брдско заселак које се преобразило у колонију грнчара и уметника, чији су атељеи отворени свакоме ко залута унутра.

Ужици су овде спори и елементарни. Преноћите у агро-смештају од непечене цигле међу пољима, или у једном од малих свратишта села Тунис попут Zad El Mosafera или Lazib Inna, и дан се стиша уз вечере печене у глини и потпуну тишину. Напољу код Магичног језера, дине се спуштају право до воде, а локална забава је сноубординг низ песак до купања, па задржавање ради заласка сунца који запали целу котлину. Посматрачи птица долазе ради фламингоса и јата селица на језеру Карун; сви одлазе са споријим пулсом и, обично, с понеким ћупом.