Дакла је оаза Западне пустиње која вас натера да успорите и зурите. Нанизана уз подножје велике ружичасте литице, она је мање један град а више венац села протканих кроз палмике и воћњаке кајсија, храњених изворима који овде привлаче живот миленијумима. Светло је прва ствар коју приметите — литице руменe ружичасто у зору и горе бакарно у сумрак — а ритам друга. Магарци бројчано надмашују ауте на споредним сокацима, грнчари и даље обрћу локалну глину, а пустиња се примиче са сваке стране а да никад не делује непријатељски.

Драгуљ је Ал-Каср, средњовековни исламски град од непечене цигле који је преживео готово нетакнут: наткривени сокаци који остају хладни у подне, резбарени надвратници од багремовог дрвета над вратима, минарет нагнут над крововима, и свакодневна машинерија старог млина за кукуруз и пресе за уље још увек на месту. Напољу у песку стоји Деир ел-Хагар, храм од песковника из римских времена обновљен у своје медено-обојено достојанство, док осликане гробнице Башенди у близини мешају римске и исламске сахране у једном тихом селу. Стара четврт Мута, престонице оазе, сидри модерни крај ствари.

Оно што се, међутим, задржава јесте мир. Спрате пут у сулфурном базену на отвореном у Мут Талати док литица постаје црвена, или се раскошите на ноћ у Al Tarfa Desert Sanctuaryju, утишаном смештају од непечене цигле саграђеном да уоквири тишину. Гледајте грнчара у радионици Ал-Каср како измамљује ћуп из сиве дакланске глине, једите једноставно и добро у мутској установи попут Ahmed Hamdy'sa, и пустите да се вечери развуку под небом неометаним сјајем било ког града. Мало места у Египту тако сјајно награђује радити врло мало.