Већина крстаречких путника упозна Едфу полуусну, тргнута на пристаништу клопотом копита на корнишу. То је радни нилски град рафинерија шећера и прашњавих тргова, и испрва делује као место кроз које једноставно пролазите на путу јужно ка Асуану. Али Едфу чува један од великих остатака древног света, а град се око тог дара сместио с лаком, неужурбаном самоувереношћу. Овде нема журбе, нема гужве настрвника на луксорском нивоу — само кочије које чекају, сук који се буди и храм који је надживео све око себе.

Храм Хоруса је разлог због којег сте дошли, и готово ништа вас не припрема за то колико је потпун. Песак га је покривао вековима, што је управо разлог зашто данас стоји са својом високом фасадом пилона готово нетакнутом, рељефима оштрим, кровом још увек изнад главе. Закорачите кроз капију и велики гранитни соко — сам Хорус, крунисан и будан — чува двориште. Унутра одаје постају тамније и тајновитије све док не стигнете до светилишта и мале библиотеке некада зване Кућа књига, чији су зидови исписани насловима папируса одавно нестали у прашину.

Ужитак Едфуа је прилаз колико и одредиште. Вожња калешом од пристаништа део је ритуала — спор кас кроз обичне улице, поред пекара и берберница, док возач показује на ништа посебно. Потом има времена за градски сук, где је трговина за мештане а не за посетиоце, и где се чај служи јак и сладак. Јужно од града леже стари каменоломи песковника Гебел ел-Силсила, где се Нил сужава и где су древни клесари секли камен који је саградио половину египатских храмова — тиши, празнији контрапункт раскоши Хоруса.