Абидос има тежину коју мало локалитета у Египту може да достигне. Хиљадама година ово је било најсветије тло до којег је ходочасник могао да стигне — место сахране, како су древни веровали, самог Озириса, бога мртвих и господара вечности. Најранији краљеви Египта положени су у пустињи иза њега, а вековима потом верни су долазили да буду сахрањени близу, или просто да оставе залог код, светилишта бога. Тамо иза скромног села Ел-Араба ел-Мадфуна, са бледим литицама које се уздижу позади, место и даље носи тишину нечега што је огромно значило људима који су га саградили.

Велики храм Сетија I је срце свега, а његово клесарство је просто најфиније у Египту. Рељефи су овде сечени у ниском, плитком рељефу изванредне нежности — богови и фараон приказани с мекоћом и прецизношћу коју равне фотографије никад сасвим не дочарају. Седам капела се пружа једна уз другу, свака посвећена другом божанству, свака некада потпун свет обреда. У бочном ходнику је Абидоска краљевска листа, дуг списак картуша који именују легитимне фараоне све до почетка — документ који египтолози цене. Иза храма лежи Озирион, масивна, суморна грађевина голог гранита, полупоплављена тамном нилском водом, сирова где је храм префињен.

Абидос види далеко мање посетилаца него што његов квалитет заслужује, што је део његове чаролије. У близини је други, порушени храм Рамзеса II, чија се боја и даље држи горњих зидова, а напољу у пустињи ниски хумци Ум ел-Каба, где су најпрви фараони сахрањени и где су се завети у ћуповима гомилали миленијумима. Већина путника стиже до Абидоса на дуг дан из Луксора, често у комбинацији с Дендером, а награда за ран полазак и вожњу је локалитет где можете стајати у Сетијевим капелама у готово потпуној тишини и осетити тежину све те вере.