Мало места у Египту делује тако удаљено, или тако невероватно, као Абу Симбел. Долазите на саму ивицу земље, где се пустиња спушта до плавог пространства језера Насер, а Судан лежи тек иза хоризонта. Размере амбиције су овде запањујуће двоструко: прво да је Рамзес II наредио клесање колоса оваквих размера право у нубијску литицу пре више од три хиљаде година, и поново да су 1960-их инжењери испилили цео споменик у блокове и подигли га, нумерисани комад по комад, на више тло изнад вода које су расле услед нове бране. Те две приче заједно су генијалност овог места.

Велики храм се најављује с четири седећа колоса Рамзеса, сваки који се надноси над улазом, гледајући преко језера са спокојством богова. Прођите између њих у стену и планина вас прогута — дворана обложена стубовима с киповима, зидови исклесани фараоновим биткама, и дубоко унутра, светилиште где четири божанства седе у тами. Двапут годишње, око 22. фебруара и 22. октобра, сунце у зору пробада дужину храма да их осветли. Поред њега стоји мањи Храм Нефертари, посвећен Хатор, где је краљица за промену исклесана висока колико и њен краљ.

Већина посетилаца стигне, види храмове и оде у року од пар сати, што је штета, јер Абу Симбел награђује оне који се задрже. Останите на вечерњу представу звука и светлости, када фасаде постану платно за стару причу испричану у боји и гласу. Још боље, преноћите: мало нубијско село има свој благ ритам, а у Eskalehu, еко-смештају од непечене цигле на обали језера, можете јести нубијску храну и гледати како се светло мења над водом. Неки путници стижу до храмова крстарењем језером Насер, клизећи са воде док се колоси уздижу пред њима.