Деценијама је име Ел Аламејн значило једно: пустињску битку која је преокренула ток Другог светског рата у северној Африци. Данас иста обала носи запањујући двоструки идентитет. Западно од Александрије, Средоземно море се преламa у траке тиркизне и млечно-жадне боје тако живе да изгледају ретуширане, а дуж те воде Египат је призвао блиставу летњу играоницу — потез који мештани једноставно зову Сахел. Суморна ратна гробља и блиставе нове марине сада деле једну обалу, а контраст, уместо да штрчи, даје овом месту његову особену тежину и сјај одједном.

Суочавање с историјом долази прво. Гробље Заједнице народа у Ел Аламејну је емоционално средиште — ред за редом бледих надгробних плоча за људе из десетак нација, беспрекорно над пустињом. У близини Војни музеј Ел Аламејн поставља поход с тенковима и пољским топовима, док се узносеће Немачко ратно спомен-обележје надноси на свом узвишењу попут тврђаве од песковника. Затим се расположење мења: возите даље до Сиди Абдел Рахмана, где се отвара савршен тиркизни залив, и до белих торњева града Нови Аламејн и јахтама обрубљене Marassi Marine, углачаног лица нове ривијере.

Изван сезоне, у пролеће или рану јесен, гужве одмаралишта се проређују и обала открива споразумији ужитак. Прошетајте празним песком Сиди Абдел Рахмана у меком вечерњем светлу, када се вода расхлади до боје лаванде и једини звук је ветар са дина које су прогутале читаву војску. Египћани овамо долазе да пливају и да се задрже уз дуге ручкове рибе са роштиља, а кафеи новог града остају осветљени до касно. То је чудна, потресна комбинација — пејзаж сећања који је научио, нежно, како поново да слави живе.